Mali Stihovcici

"Kao da je pesma bila sreća moja sva"
Dis, Možda spava
Delim ljude na one koji vole poeziju i one koji vole prozu. Podela je veštačka, kao i svaka druga. Ipak, ja više volim prozu (mada je glupo priznati tako nešto), i mislim da se svako od nas može odlučiti. Koliko god ja bila "prozaična" postoje stihovi koji čine da se stresem. Bodler je govorio o električnim šokovima koje proizvodi prava kombinacija reči, prava poezija. To nije osećaj jeze usled nadražaja koji nagoveštava nešto što smo već iskusili, koji nas podseća na pesmu koju smo već pročitali. Upravo suprotno, to je nadražaj koji nešto nagoveštava, nešto strašno i veliko (englezi bi rekli sublime) a da i ne znamo tačno šta. Analizom pesme mi nju možemo svesti na rimu i ritam, na metriku, puls. Ali kada taj puls prostruji našim telom i vijugama, desi se zaista malo čudo. Da li postoje stihovi koji kod vas izazivaju ovakve osete?
(Poznata je izreka, ne znam čija, da je poezija ono što je izgubljeno u prevodu, tako da ovde nema stihova ispisanih na meni stranim jezicima)

"A suncu i manastirima ugušite poj.
Kadife i svile nek nestane draž."
Crnjanski, Spomen Principu

"Čuj, plače Mesec mlad i žut.
Slušaj me, draga, poslednji put."
Crnjanski, Serenata

"Da l noć na Tebe svile prospe?
Jesi li se digla među gospe?"
Crnjanski, Mizera

"Ja sam svećenik paganskih vera
što vodu slavi, vino pije"
Vasiljev, Moja pesma

"Ja ću poći na Sever da umrem,
u snežne, mrtve, beskrajne poljane"
Vasilljev, Grob na severu

"Bledo visoko čelo, na stub je pritisko hladni,
Na kolenima svetli srebrna i zvučna lira."
Ilić, Korintska Hetera

"Ja ništa više ne verujem, ništa!
Il bolje reći: ja verujem sve."
Ilić, Ispovest

"kajan ti ljubim prečiste skute"
Kostić, Santa Maria della Salute

"Ali slutim, a slutiti još jedino znam"
Dis, Možda spava

"Ko zlatne toke, krvlju pokapane,
dole pada sunce za goru, za grane"
Jakšić. Veče

"Noćas su me pohodili mrtvi"
Dis, Nirvana

"Lepa si, draga moja, kao Tersa, krasna si kao Jerusalim, strašna kao vojska sa zastavama."
Pjesma nad pjesmama

"Deep with the first dead lies London's daughter,
Robed in the long friends"
Thomas, A Refusal to Mourn the Death, by Fire, of a Child in London

"For the moon never beams without bringing me dreams"
Poe, Annabel Lee

"And beyond it, the deep blue air, that shows
Nothing, and is nowhere, and is endless."
Larkin, High Windows