Scientia sacra II (Hrišćanstvo) - Bela Hamvaš

[color:322f=yellow]Delo Scientia sacra II [/color]– Hrišćanstvo mađarskog mislioca Bele Hamvaša je nedovršeno delo, u smislu ostvarenja zamišljenog konačnog obima. U pogledu srži, količine i spoja znanja i intuicije, delo prosto uzima dah, i takvo kakvo je - nezavršeno. Posle svog centralnog dela Scientia sacra I – Duhovna baština drevnog čovečanstva, jednog prosto čudotvornog dela, čiji je rukopis čudom i sačuvan u toku bombardovanja 1945. godine, kada je bomba uništila Hamvašev stan (samo delo je objavljeno 45 godina kasnije), naš mislilac je počeo da realizuje cilj i želju – stvaranje svojevrsnog nastavka. Kao svoj životni credo, i testamentalnu ostavštinu koja upućuje da je prava ostavština baština.

Zamislio je da delo ima 12 poglavlja (pošto prema drevnoj aritmologiji najveći broj hrišćanstva jeste dvanaest), od kojih svako po 120 „logopisa“ (koji su, po svojoj prirodi, na sredini između gnome i kratkog eseja). Prikupljao je Hamvaš dugo materijal, pravio beleške, čak i kada je, zahvaljujući blagodatima nove vlasti, bio primoran da radi kao običan radnik na gradilištima hidroelektrane na gornjoj Tisi. Završio je samo četiri poglavlja, i započeo peto. Nadao se da će u toku „penzijskog staža“ dovršiti delo, pošto su beleške bile spremne. Nije imao snage. Ili je shvatio da se rečima ne može doseći vrhovno znanje.

Hrišćanstvu je Bela Hamvaš posvetio sebe. Bez posvećeništva se ništa suštinski i ne može postići. Hamvaš je posvećen izvornom hrišćanstvu, onom koje je iznevereno netom posle Hristovog stradanja. „Hristos se nije ni ohladio na krstu, a već su njegove preporodilačke ideje o svetu napuštene“. Hamvaš se, kako u pogovoru knjige (DERETA, Beograd 1999) kaže Sava Babić, nije uplašio ovih svojih velikih istina, nije ni poludeo; jedino nije mogao da dovrši svoje poslednje veliko delo, od kojeg možemo da se upoznamo sa njegovom četvrtinom.

Hamvaš je iščitao i proživeo sve velike knjige, knjige znanja i objavljenja, i proučio gotovo sve baštine. Prednost koju daje hrišćanstvu, zasnovana je na misli da je upravo hrišćanstvo u sebe upilo sva prethodna objavljenja i baštine, pa je tako najbliže celini sveta i čovečanstva, iako je ostalo zamagljeno i van svakodnevice „otuđenog i zabludelog čoveka“.

Knjigu, koju jedino možemo naći, čine pet delova: Hrišćanstvo i baština, Jevanđelje i poslanice, Antihrist, Androgin i Logika jedinstva (u fragmentima).

Već na početku Prvog dela (Hrišćanstvo i baština), Hamvaš nam saopštava: Religija, filosofija, nauka hoće da olakšaju, kao što kažu, životne teškoće, a baština vraća čoveka samom sebi. Izvorište svake olakšice, neposredno povezane sa žeđi za životom, jeste strah od stvarnosti. Nagomilavanjem olakšica čovek gubi samog sebe, zapada u vlastito falsifikovano stanje, i udaljuje se od svog osnovnog, primordijalnog stanja. Polsedica gubitka osnovnog stanja jeste falsifikovano/degradirano / korumpirano bivstvo. Može li se olakšica ispuniti? Ne može, jer se trajno olakšanje ne postiže time što se nešto skriva. Skrivanjem i falsifikovanjem gubi se smisao bivstva. Hamvaš ovako kaže: „Ko želi samo da uživa u životu, on ga gubi, jer ono što dobija nebitno je i prazno. Ko ga prima sa svim njegovim teškoćama, zajedno sa stvarnošću, dobija celinu“.

U čemu Hamvaš nalazi izvornu punoću, sklad, celinu i ispunjenje? U baštini, i u osnovnom, primordijalnom stanju.

Baština je znanje da život nije samostalan, i nije stanje nezavisno od ostalih krugova bivstva. Baština omogućava čoveku da sebe vrati sebi, i uspostavi jedinstvo između reči i čina, teorije i prakse. Baština je, po prirodi, okrenuta Jednom, sledi stav advite (ne dva). Baština omogućava da se otklone greške religije koja stalno nešto razdvaja i razlikuje: duh i materiju, ideju i stvarnost, sakralni i profani svet. Sve što jeste, bilo je i biće, sve se međusobno i uzajamno prožima, istovremeno teče, kreće se i zrači.

Osnovno stanje je mera čovekovog svevremenog stanja. Različite baštine različito ga zovu: to je hindu satja-juga, satjasa-satjam, sat-čit-ananda, nirvana, mahajana šunjata, grčko zlatno doba; hebrejska Tora, En sof i Edenski vrt, latinsko status absolutus, Genonovo etat primordial, Bemeovo Urstand, ... Može se reći da je to stanje prva situacija čovekovog bivstva, i temelj svega kasnijega, ali istovremeno i najviši stepen koji se može dostići, „i dostižan je u svakom posvećivanju baštine“. Sam termin „osnovno stanje“ potiče od Lajoša Saboa, ali, kao što vidimo, njegova suština je poznata svim baštinama, kao delovima jedne i jedine baštine.

Blaženstvo nije konačno stanje. Do blaženstva se dolazi nakon proživljenog života u istini i prikupljenih činova u istinskom životu (hindu učenje). Konačno stanje je oslobođenje, a to je „vaspostavljanje osnovnog stanja“. Zbog nemogućnosti krajnjeg dokučivanja smisla, jezik može da izrazi osnovno stanje samo negativno. Osnovno stanje nije sreća, nije divota, nije mir, nije red, nije procvat ni uživanje. Fiziološki, tom stanju su najbliža deca i sazrele starine, zato što se osnovno stanje u ljudskom životu može razumeti upravo po ranom detinjstvu i sazreloj starosti, gde su prepoznatljive jednostavnost i vedrina. Iskvarenost osnovnog stanja ima za posledicu zatamnjenje uma, moralnu kvarež i fizičku bolest. A osnovno stanje je realizacija budnosti, moralne netaknutosti i telesnog zdravlja.

Čovek, da bi čovek bio, nužno realizuje osnovno stanje. U suprotnom, kvarenjem i korupcijom tog stanja, ostaje puki sudeonik civilizacije, sa neutaživom životnom žeđi. „Civilizacija ne može da vrati čoveku njega samog, samo želi da olakša njegove životne teškoće. Ko se svojim mislima ne uzdigne iznad religije, filosofije i nauke, on stvarno nije prisutan“. Poremećenost osnovnog stanja je turba. Najvažniji pojam čovečanstva koje se odvojilo od osnovnog stanja, koje počiva u turbi, jeste pojam istorije. „Od vremena kada se korupcija osilila, čovek nema baštine, nego istoriju“. U istoriji čovek ne živi izvorno bivstvo, nego turbu, živi u zbrci i razdoru. „Nema smera, mere ni središta“. ISTORIJA JE NEGATIVNA BAŠTINA, i zasniva se na korumpiranom vremenu. Život se svodi na puko događanje, bez temelja, svrhe i smisla. Sledstveno ovome, religiju možemo označiti kao pokušaj kojim istorija želi da olakša teškoće čoveka koji živi u stalno trajućoj krizi. RELIGIJA NEMA NIKAKVE VEZE SA BAŠTINOM, jer i sama živi u turbi, pri čemu pretpostavlja spoljnjeg Boga od koga traži zaštitu, i što lek od patnji u svetu traži u spasenju. „A baština pak: živi u obračunu s turbom, božansko biće vidi istovetnim sa svakim bićem i traži oslobođenje realizujući osnovno stanje“. Religija nastaje u istoriji, i u istoriji se raspada. Ona nema saznanja o osnovnom stanju.

Za početak, dosta. Na kraju početka (hm, hm) - citat iz knjige koji sažima i prožima do sada izloženo: „Baština je znanje o čovekovom osnovnom stanju, o njegovoj korupciji primordijalnog bivstva i o obnovi njegovog kvarnog bivstva“.

Bela Hamvaš posebno ukazuje na razliku baštine i religije. Baština je ne samo znanje, nego i praksa, pošto je okrenuta vaspostavljanju jedinstva između reči i čina. S obzirom da je pravac puta vaspostavljanja tog jedinstva, odnosno osnovnog stanja, osoben: i napred i nazad, onda je logično što je osnovno stanje čovekova "prva i poslednja situacija, početak i kraj". Taj put se u kineskoj baštini naziva tao, u indijskoj / hinduističkoj oslobođenje, u jevrejskoj/hebrejskoj pokajanje...

Zašto religija nema veze sa baštinom? Zato što je religija povezana sa istorijom, a već smo rekli da je istorija "negativna baština", koja nema smera, mere ni središta, pošto se zasniva na korumpiranom vremenu. Istorija ima svoj tok, ali je reč o pukom događanju. Hamvaš kaže da je svuda primetna razlika između baštine i religije zasnovane na baštini, ali da ta razlika "nigde nije tako velika kao između izvorno jevanđeoskog i istorijskog hrišćanstva". Naš mislilac prepoznaje tri neprijatelja hrišćanske baštine u Evropi: kler (ne crkva!), politička vlast i scijentifizam. Vidimo da Hamvaš hrišćanstvu priznaje svojstvo baštine, ali samo izvornom hrišćanstvu. Ovo hrišćanstvo je takođe učenje o osnovnom stanju, obračunu sa turbom i vaspostavljanju osnovnog stanja. "Hrišćanstvo nema spoljni put, samo unutarnji". Zato i jeste srodno sa hindu-, kineskom i hebrejskom baštinom. Zato se i može reći da je osnovno stanje status absolutus svega što je humano, te da je ono "u svim dobima i kod svih naroda istovetan i prvi stav", kao i da "baština u čoveku, u svetu i u vasioni ostvaruje vaspostavljanje izvornog bivstva".

Religija je, suprotno tome, proizvod korumpiranog bivstva; ona je sva u znaku nagrade i kazne. Hamvaš kaže da Evropa nema svoju autentičnu svetu knjigu. Ona ima "samo religiju, filosofiju i nauku, odnosno nešto što izvire iz turbe i nemoćno je da se suoči sa njom". Jer, svete knjige ne govore samo o osnovnom stanju/izvornom bivstvu, nego definišu i u čemu se sastoji poremećaj, definišu način na koji se on uklanja i način na koji se (ponovo) vaspostavlja izvorno bivstvo. Zato što nema svoju svetu knjigu, Evropa nema ni baštinu. Ima samo istoriju. Zbog toga je hrišćanstvo, udaljeno od svog izvornog vida, ostalo na nivou religije, i nije se pretvorilo u baštinu, tako da je izgubilo svoje univerzalno obeležje. Hamvaš to objašnjava na primeru budizma, gde je hinajana postala religija i pretvorila se u istoriju, dok je mahajana ostala baština. Zašto je hrišćanstvo prilično rano postalo religija, izgubivši svojstvo baštine, iako Učenje Jevanđelja, po svojoj prirodi, nije religija? Upravo zato što je tekst Jevanđelja na mnogo mesta preinačen, što je mnogo teksta ispušteno, a još više dometnuto. To su falsifikati, počinjeni ponajviše zbog svetovnog interesa, a po nalogu moćnih grupa, i to već u prvim vekovima.

Navedeno Bela Hamvaš obuhvata preciznom mišlju, kojom ukazuje i na ono što treba uraditi, kako bi se hrišćanstvu vratila izvornost baštine:
"U hrišćanstvu mora da se pojavi sve što mu je čovek porekao, i iz hrišćanstva mora da nestane sve što mu je čovek dolagao".